Piše: Lea Kralj Jager

 

Ana Hoffner, Panic: Perverted

Anu Hoffner sam upoznala nakon otvorenja izložbe 'Am I That Name?' (14. 5. 2009., Galerija SC).

Mogu iskreno reći da je nisam očekivala; nju kao osobu i njenu umjetnost taj dan i da sam, nakon što je završila svoj performans (kojim je izložba službeno i otvorena), znala da moram razgovarati s njom. 

 
Performans je u određenom smislu započeo i prije ulaska same autorice. Projektor postavljen ispred publike projicirao je na zid sliku iste. Oni koji su zauzeli sjedeće pozicije imali su par trenutaka za promatranje sebe samih na zidu. Hoffner je izašla pred publiku u hlačama koje su u području međunožja imale izrezan kvadrat, podsjećajući nas tako na Valie Export (Aktionshose: Genitalpanik 1969). Zaustavila se ispred projektora i primila sliku publike na bijeli kvadrat svoga međunožja. Pričekala je par sekundi pa počela govoriti. Njezine bih riječi radije sačuvala za nju u ovom dijalogu, no prije nego što započnemo želim reći koliko je ta slika, njen rad, bio snažan. Prenula sam se u stolcu kad je počela govoriti. Već mi se jako dugo nije dogodilo da me nešto toliko pogodilo, natjeralo da stanem razmišljati o drugim stvarima i fokusiram se na ono ispred mene. Mislim da je to bila mješavina tonaliteta, teme i činjenice što je Hoffner, makar niža od mene građom, u tom trenu postala užasno velika i impozantna. Kako za sebe kaže, ona je kao dijete migracije trebala šutjeti, biti bez glasa, ali to je, kao što se i moglo vidjeti, nije zaustavilo u radu.

Hvala ti što si pristala na ovaj intervju. Bi li možda, za početak, mogli nastaviti o već načetom performansom Panic:Perverted?  Možeš li nam reći nešto o samom govornom, odnosno govorenom dijelu performansa?
Vizuelni elementi kao closed circle instalacija u Panic:Perverted su jedna polazna tačka, dramaturgija rada nastaje tek kroz tekst. Najveći deo moga rada sastoji se iz umetničkog istraživanja, čitanja teorije i pisanja. Tekst u performansu je hibrid engleskog/nemačkog i “prljavog” srpskog. Koristim ga za kreiranje jedne figure koja je sama za sebe isti takav hibrid, tako da pred publikom stoji osoba koja je označena svim mogućim razlikama što se tiče pola, roda, seksualnosti, porekla...

Ana Hoffner, Panic: Perverted

Ono što je za mene najvažnije u performansu Panic:Perverted je jedno jasno pozicioniranje; znači da upravo te razlike nisu deskriptivne kategorije nego se svode na jednu ključnu razliku, na poziciju protiv kapitalističke eksploatacije, rasizma i seksualiziranja tela. Rečenice “I am pure difference. I am the limit.” ukazuju na postojanje onih koji se ne slažu s ulogama koje su za njih predviđene. Mislim da je takvo pozicioniranje potrebno, s obzirom na to da danas sve razlike dobijaju mogućnost da budu deo kapitalizma – naravno, samo ako se slažu sa njegovim pravilima.


Učinio mi se zanimljiv izbor riječi u performansu, to što si “ukrala”  nešto od Valie Export. Uzevši u obzir postmodernizam i svu silu citata u umjetnosti, bilo mi je interesantno što si to nazvala “krađom”.
Cela se queer politika za mene sastoji iz toga da se neko usudi da uzme nešto što je rezervisano za nekog drugog... Ako uzmemo pojam o performativnosti od Butler, onda je rod uvek jedna praznina koja nastaje tek kroz neprestano ponavljanje/performiranje/citiranje rodnih uloga. Ne samo takvo ponavljanje rodnih uloga, već svako citiranje, pa tako i u umetnosti, većinom se kreće u jasno definisanim okvirima, ponavljaju se stvari koje se očekuju kao takve: muške uloge od onih koji su definisani kao muskarci, ženske uloge od onih koje su definisane kao žene. Ali pravi je izazov citirati na drugi način, ako to ozbiljno uradiš onda više ne deluje kao legitiman akt, nego kao nešto izvan svakog okvira citiranja: to je onda ilegalno, van predviđenog reda – krađa. Tokom rada na Panic: Perverted imala sam utisak da citiranje jedne austrijske umetnice iz kritične migracijske pozicije u Austriji nije baš poželjna stvar.

Ana Hoffner, I don't want to run around inside of a closed square

Primijetila sam često pojavljivanje kvadrata u tvom radu. Kvadrat Valie export, Tanje Ostojić i Naumanov u performansu I don't want to run around inside of a closed square?
Da. Fascinira me na koji način svaka simbolika ima politički značaj i nikad ne može da stoji sama za sebe. Ono što je bilo radikalno za ruski kontekst vrlo je brzo postalo deo građanske dnevne sobe. Isto tako, većina umetničkih formi iz konceptualnog pokreta kome pripada na primer Bruce Nauman deo su današnjeg neoliberalizma u kome ne samo da su sve forme moguće, nego su čak i neophodne da bi se sugerirala sloboda individua, koje bi onda u toj lažnoj slobodi vodile borbu za proširenje kapitalističke eksploatacije. Jezivo je kako se ideje konceptualnih umetnika nalaze na svakom koraku komercijalizacije. S time što sami umetnici nisu nevini kreatori formi, moramo da shvatimo umetnike kao aktere koji nose društvenu odgovornost. Ne mislim da je potrebno neprestano “izmišljati” nove forme, ali je potrebna neprestana reartikulacija formi —  ako se one uvek iznova usklađuju u sistem eksploatacije. To znači da i šetnja Bruce Naumana po kvadratu mora da se dovede u kontekst sadašnjosti.


U objašnjenju performansa u kojem koristiš Naumanov kvadrat spominješ kako nije potrebno biti streit da bi se bilo streit? Što točno misliš pod time?
Već nekoliko godina u zapadnim državama postoji kritika oko integracije gay/lezbejskih pokreta. Radi se o mogućnosti sklapanja braka u nekim državama, kao i o participiranju u nekim državnim institucijama, naprimer armiji. Ne samo da seksualna razlika ne može da se shvati više kao kritika heteronormativiteta, uključivanje u državne i institucionalne strukture omogućava proširenje kapitala, rasizma itd. Za mene su u tom kontekstu najvažnije kritike od 'Queers of Color', kao naprimer Jasbir Puar, koja je ukazala na to da integracija seksualnih razlika postoji samo u kontekstu proširenja imperijalističkog projekta. Čak i veliki delovi queer scena koje su se zadnjih godina distancirale od gay/lezbejskih pokreta zbog komercijalizacije i depolitizacije pokreta imaju slepe tačke kad se naprimer radi o gay participaciji u ratu protiv terora. Svakako: danas nije potrebno biti “strejt” da bi se nastavila politika koju je formirao heteronormativitet...
 

Čitajući tvoje tekstove, primijetila sam da se, ovisno o jeziku koji koristiš, potpisuješ s jednom od tri varijacije svoga imena?
Radi se o tome da sam ja rođena kao Ana Prvulović i promenila svoje ime 2002. u Hoffner, kada sam dobila austrijsko državljanstvo. Ponekad koristim staro ime Prvulović kao ex-Prvulović, da bi naglasila kako promena imena nije jedna individuelna odluka, nego proizvod jednog rasističkog sistema koji ne daje prostor nikakvim razlikama i očekuje totalno usklađivanje. Ex podseća na ex-Jugoslaviju, na onaj prostor kome je uskraćeno da ima svoj identitet i koji postoji samo u prošlosti, kao bivši (kao što je to već rekla Marina Gržinić). Ne radi se samo o Jugoslaviji kao geografskom prostoru, nego o realnim osobama, to jest prošlost cele Jugoslavije manifestira se kroz sve one koji su morali radikalno da menjaju svoj identitet da bi preživeli u hororu i kaosu identiteta 90ih. Migracija u druge države deo je tog procesa. A da Austrija još uvek zahteva asimilaciju u sopstvene nacionalističke strukture vidljivo je po broju smrtnih slučajeva kod deportacija izbeglica. Prvi smrtni slučaj u jednom nizu smrtnih slučajeva bio je Marcusa Omofuma u 1999-oj godini. Time se krvava politika migracije nastavlja do danas.


Kako smo već kod teme promjene imena, kako to da je «Ana» ostalo «Ana»? Zašto ono nije prošlo kroz metamorfozu?
Ana je danas iritacija u tom smislu što otvara “gap” između mog izgleda i imena, jer sam sve manje prepoznata kao žena. Ja to shvatam kao deo jedne transpolitike jer transpolitika (koja uzima telo kao svoju polaznu tačku) retko kad tematizuje da telo nije samo označeno rodom nego je na možda čak i drastičniji način rasizirano. Menjanje imena (ne prezimena) je jedna od taktika transpolitike koja za mene ne dolazi u obzir jer je povezana sa celom pričom rasizma i nasilja oko menjanja mog prezimena. Koje muško ime dolazi za mene u obzir? Srpsko? Nemačko? S te strane, Ana ukazuje na granice transpolitike, na povezanost različitih diskursa i nemogućnost da se samo jedna razlika (tela, roda) koristi kao politička strategija.

Ana Hoffner: Ovo je umetnost! Moj govor je umetnost!

Dan nakon otvorenja izložbe Am I That Name? održano je i predstavljanje umjetnica/ka koji su sudjelovali na izložbi. Ti si, između ostalog, pričala o performansu koji je održan u Beču: “Ovo je umetnost! Moj govor je umetnost!”. Od čega se performans sastojao?
Polazim od rada Raše Todosijevića Was ist Kunst. Pitanje koje je on postavio na nemačkom 70-ih je godina ukazivalo na hegemonijalnu poziciju nemačke umetnosti i nemačkog umetničkog sistema. Moj performans je artikulacija njegovog rada za sadašnjost: stavljam sebe u poziciju onog koji neprestano dobija šamare, ali ovoga puta ne samo od strane umetničkog sistema, nego od rasističke austrijske države koja sprečava bilo kakvu artikulaciju migranata, pa tako i umetničku artikulaciju. Poziciju koju nasilje zauzima u radu Raše Todosijevića, dakle centralnu, u mom performansu zauzima činjenica da neko i pored neprestanih prepreka može da nađe mogućnost izražavanja. Ali to izražavanje nije jedna vrsta poželjne integracije, nego strategijski potez kako bi se došlo do potrebnog oružja s kojim bi se ukazalo na sistem rasizma. Jezik je to oružje. Ključni momenat u performansu je korisćenje nemačkog jezika protiv austrijskog rasizma.


I, kakva bila je reakcija publike?
Bilo je dosta malo publike jer je performans održan u jednom malom prostoru, u delu grada gde inače nema puno kulturnih dešavanja, gde stanuju migranti iz Jugoslavije i Turske... S te strane bilo je veoma zatvoreno, što možda isto ukazuje na pozicioniranje bečke javnosti: jedan takav rad ne može da dobije mesto u javnom dešavanju grada. Posle nekoliko meseci rad je “pronađen” putem interneta od jedne kustoskinje u Salzburgu koja ga je uvrstila u izložbu “Performing the East”, kao video instalaciju. Mislim da je i takvo selektivno uključivanje u umetnički svet ukazatelj iste problematike. Austrija nema mesta za jedan umetnički rad migranata van ekzotizacije jer nema mesta za migrante kao političke subjekte koji zauzimaju prostor. Oni su poželjni samo kao robovi koji ćute.
 
      
Radiš li sada na nečemu?
Trenutno radim na tome kako se seksualna politika kolonijalizma nastavlja u sadašnjosti. Polazim od nasilja na gay paradama u Beogradu, Zagrebu itd. i njihovoj medijskoj reprezentaciji u austrijskim i nemačkim medijima. Seksualnost nije stvar unutrašnje politike, nego je oduvek bila instrument za kolonizaciju. U sadašnjosti seksualnost “divljih” i “barbara” više nije perverzija (kao što je naprimer musliman vekovima bio markiran kao peder), nego se sastoji iz konstrukcije jednog progresivnog, liberalnog zapada koji prihvata te perverzije i stigmatizira one koji je navodno osuđuju. To što se nastavlja u zapadnoj politici progresivne seksualnosti stari je pojam o civilizovanom društvu koje treba da se uvede i kod “drugih”. U ime progresivnosti ustvari se legitimira rat i eksploatacija. A u samoj Nemačkoj i Austriji krije se istorija strašne homofobije koja de facto nikada nije ni prestala.

Govorim o kolonijalizmu jer mislim da je potrebno da se u diskurs kolonijalizma uvede i kontekst istočne Evrope posle 89-te, kako bi se ukazalo na to da konstrukcija jedne ujedinjene Evrope u sadašnjosti nije moguća bez ponovnog prolivanja krvi. Političke i pogotovu finansijske intervencije na ovim su prostorima dovele ne samo do strašnog nacionalizma posle 1989.; one još uvek jačaju sve procese destabilizacije. Homofobija i nasilje proizvod su tih procesa i ukazuju na jednu tragediju koja se posle ratova 90-ih još uvek nastavlja u realnom prostoru. Kad kažem tragedija, onda to mislim u bukvalnom smislu grčke dramske forme koja ukazuje na bezizlaznu situaciju. Tragedija je u realnom prostoru razumljiva samo ako se uzme u obzir da je bina teatra na kojoj se dešavala tragedija danas prazna. Sve umetničke forme tendiraju u sadašnjosti ka praznom formalizmu, omogućenom kroz tehnologiju virtuelnog prostora. Iz tog razloga moja intervencija mora da postoji u virtuelnom prostoru. Ali kako, to još ne znam...


Velika zahvala Jeleni Graovac na lekturi teksta.

Komentari

Dodaj Novi

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."