| Ana Vučković: Intervju za upoznavanje |
| Utorak, 23 Siječanj 2007 | ||||||
"Ana Vučković svakodnevno korača
ulicama Beograda. Filmofil je, studira dramaturgiju i hispanistiku.
Pažnju književne javnosti ova mlada (23) Beograđanka privukla je
kada je žiri NIN-ove nagrade za najbolji roman u 2003. godini njeno
ime i delo uvrstio među sedam najboljih. Pomalo je već zaboravljeno
da je Ana Vučković, kao petnaestogodišnjakinja dobila nagradu
'Borislav Pekić' za kratku priču 'LJuljaška'", piše
Dnevnik.co.yu, a Ana je za cunterview odgovorila na puno
pitanja u kojima opisuje sebe, između ostalog i kao "ranjivu, komplikovanu kučku crne kose i dugog jezika".Tvoj prvi roman Epoha lipsa juče – kako je sve počelo? Imala sam sedamnaest godina, nekoliko napisanih pesama za prilike školskih slavlja, nagradu za kratku priču ''Borislav Pekić'', pisala sam volonterski pismene zadatke prijateljima (nikad ne mogu da kažem -''ne''). Ljudi su me pitali zašto konačno nešto ozbiljno ne objavim. Moram da priznam da u početku uopšte nisam mislila ozbiljno. Sam čin pisanja bio je nekako dovoljan. Nije me bilo briga da li će to neko čitati ili ne. Ali stvari se menjaju. Napisala sam nekoliko kratkih priča i onda počela potpuno stihijski i bez posebne strategije da ih povezujem, bez svesti o nekoj kompoziciji. Tako je naspala ''Epoha''. Od prijateljice koja je prevodilac čula sam da je ''Narodna knjiga'' otvorena za neke nove, mlade pisce i jednostavno sam im ponela rukopis i otišla na letovanje. Nekoliko dana kasnije, čvareći se na plaži primila sam poziv urednika Vase Pavkovića, koji je pod hitno hteo da me vidi, čim se vratim u Beograd. Ostalo je istorija... Tvoja druga knjiga Lust'n'dust posvećena je «onima koji...» i slijedi nabrajanje; reci mi, «onima koji maštaju o jednoj te istoj stvari 4359. noć zaredom» - koja je to stvar u tvome slučaju? Ja sam istovremeno i najveći fun i najveći mrzitelj romantike i njoj tako bliske patetike. Iskreno, ona stvar o kojoj maštam 4359. noć zaredom uvek je hiper-romantična scena, samo se žanrovi menjaju. Ponekad je to nešto ala ''Doručak kod Tifanija'' - neko me je konačno ukrotio, a ja sam srećna što sam u tom predivnom kavezu, kao Holi Golajtli. Sve češće sam u vestern žanru. U pozadini se čuje neki Johnny Cash, usamljeni stranac me uzima i stavlja pored sebe na konja i mi idemo u zalazak sunca. Naravno, ja sam konobarica iz saluna, sa bujnim poprsjem i obaveznim mladežom iznad usne. Čudno, retko mi se dešava da maštam o tome kako primam Oskara ili neku književnu nagradu (mada ima i toga). Sve moje maštarije uglavnom su vrlo lične i nadasve romantične. Možeš li mi reći koliko je autobiografskoga u romanu Lust'n'dust? Moj najbolji drug i ja imamo bend, kao Klo i Moris iz romana. Šejn je sve ono što mi se sviđa kod muškaraca - oči boje viskija, mešavina Jeffa Buckleyja i Juliana Casablancasa, pomalo grub, ali opet nežan. Sve ono što slušaju i gledaju moji junaci i moj je izbor. A i ta Klo je ranjiva, komplikovana kučka crne kose i dugog jezika. Kao i Ana Vučković. Kada si prvi put (s koliko godina) nešto napisala (pjesmu, priču...) i jesi li štogod sačuvala? Moje prvo delo je sastav u drugom razredu osnovne škole. Sećam se da su se deca mnogo smejala, kao i učitelj, jer je moj opis šume bio vrlo kičast - trava u šumi bila je od smaragda, sa zlatnih grana visile su višnje kao rubini, nebo je bilo plavo kao safir (verovatno pod uticajem Bajage). To je bio jedan glam, šljašteći sastav na koji bi verovatno bio ponosan Marc Bolan ili David Bowie. Moje sledeće bitno delo bila je kratka priča ''Ljuljaška'' za koju sam dobila nagradu ''Borislav Pekić''. Misliš li da te kritičari cijene kao spisateljicu, ili si im, možda, zanimljivija zbog svoje mladosti te u vezi s tim bogate produkcije? Kako ko. Naravno da sam u početku bila zanimljiva samo zato što sam bila tako mlada. To mi je mnogo pomoglo jer je nateralo neke ljude da pročitaju ''šta to ima to dete da kaže''. Da me neki od njih zaista cene shvatila sam kada su u kritikama ili recenzijama jasno i argumentovano govorili i o dobrim i o lošim stvarima moje knjige. Nominacija za '''NIN''-ovu nagradu za roman godine medijski mi je vrlo pomogla. Ipak, najbolje iskustvo bilo je na književnim večerima u unutrašnjosti zemlje. Tada sam mogla da čujem kako o mom romanu misle neki lokalni kritičari koji su me oduševili načinom na koji su tačno razumeli šta sam želela. Iako, priznajmo, u umetnosti nema tačnog i netačnog. Kako ti gledaš na to i smatraš li se kvalitetnim piscem? Kvalitet je vrlo relativna stvar. Kvalitetne čarape su one koje se ne pocepaju prvi put kada ih obučeš. Ali i ako služe samo jedno veče, njihovo postojanje ima smisla. Ponekad u nekoj krajnje trash literaturi neizmerno uživam, a opet se ponekad mučim sa predosadnom klasikom, koja bi, eto, trebalo da me nekako potakne. Za mene je kvalitet ono što mi prija. Čak i negacija kvaliteta je neki kvalitet-kvalitet u minusu. Ja ne znam da li sam kvalitetan pisac. Meni se dopada ono što pišem inače to ne bih objavljivala. To je za mene istinito jer to proživljavam. Poznajem ljude kojima se to sviđa. Znači - ima tu nečeg... Isto tako, poznajem ljude koji misle da su mi rečenice predugačke, da imam previše besmislenih poređenja, da opterećujem fabulu opisima... Definicija pisca? Pisac je onaj čovek koji ono što misli napiše i onda juri izdavačku kuću, lektora, sponzore, radi sve da bi svoje misli video u tvrdom povezu. Pisac je čovek koji misli da je smislio nešto novo, genijalno, što niko pre nije i neće se smiriti dok i drugima to ne kaže. Da povežem to sa prethodnim pitanjem - Da li mislim da sam kvalitetan pisac? Ne znam. Samo znam da je ono što pišem drugačije od svega što sam čitala pre. Pamtiš li svoju prvu slikovnicu? ''Gradski i poljski miš''. Ili je to bila slikovnica ''Čovjek iz pijeska'', skraćeno izdanje Hofmanove horor priče prilagođeno deci. Mislim da me je to svakako odredilo - da volim da se lepo plašim, da volim horor, gotiku, da volim Frojda, iako ceo svet misli da je banalan i definitivno prevaziđen. «Nagon za vrištanjem» - objasni! Nagon za vrištanjem je uvek reći šta misliš. Ponekad se svađam sa ljudima u autobusu kad mi stanu na nogu. Svađam se i sa ljudima koji u supermarketu ili u pošti stanu ispred mene i prave se da me ne vide. Ljudima u koje sam zaljubljena to i govorim. Možda je taj nagon za vrištanjem više bio vezan za moj teenage period. Sad malo više gledam svoja posla. Ali i dalje sam glasnija i agresivnija od svih koje znam. Jedan moj prijatelj kaže da je to ona ''lutajuća materica'' zbog koje su žene bile zatvarane u srednjem veku. A što se tiče mog pisanja - retko kad šta ispravljam. Ono što napišem - to je. To je do temperamenta. Osjećaš li se katkad kao autsajder? Rođena sam u nesvesti, jer sam se davila u plodovoj vodi. Proplakala i prodisala sam tek nekoliko minuta kasnije. Sećam se i perioda kada sam nosila karirane košulje i farmerke, masnu kosu i crni krejon. Sedela sam u poslednjoj klupi i bila zaljubljena u Kurta Kobejna. Tada sam se osećala kao autsajder i bilo je divno. Terala sam ljude da beže sa časova, ali u svojoj biti bila sam dobra devojčica. I pored svega imala sam odlične ocene. Na kraju srednje škole nekoliko prijatelja i ja nismo išli na matursko veče, već smo napravili svoje alternativno. Volim da nosim svilene ženstvene suknje na martinke. Neki me vide kao autsajdera. Nekad sam i ja sama sebe tako videla. Sad samo mislim da sam normalno biće, malo maštovitije od drugih. Čula sam da si veliki filmofil?  Ana u Barceloni Ljubav prema glazbi? Kao klinka išla sam u muzičku školu, ali posle niže nisam nastavila. Nisam bila disciplinovana i mrzelo me je da svakodnevno vežbam. Ali od tada pa do danas muzika predstavlja možda najbitniji deo mog života. Svakog dana moj I-Pod je popunjen do kraja svakojakom muzikom kojom prekraćujem put do fakulteta. Kao i kod filmova i ovde je moj ukus vrlo širok - od Arethe, Nat King Colea preko Clasha, Jama, Small Facesa, Kinksa, Joy Divisiona, Jamesa, Smithsa, do današnjeg uzbudljivog revivala gitarskoga zvuka. Muziku slušam oduvek. Moji prvi heroji bili su Queen, ali mislim da sam ''najnafuranija'' bila na Oasis u njihovoj zlatnoj fazi polovinom devedesetih.Imaš li neobjavljene stvari u ladici? Uvek. Imam nešto pesama i par pričica. Imam i novi roman koji ću, kad prođu praznici, ponuditi izdavaču. «Hoću sve i odmah!» - reci mi, što bi to najviše željela odmah? Da me pozove osoba koju užasno želim, ništa ne kaže, samo me povede na rolercoaster, kupi mi ušećerenu jabuku i vrti se sa mnom. Definicija prijateljstva Lazar Milić. Moj najbolji prijatelj. Predivno lepa koža i kosa unutar koje je kosmos ideja, crni humor, iščašena duhovitost, mnogo vina, cigareta, hiljade izlazaka i besmislenih, ali i ozbiljnih razgovora. Kada se osećamo najgore, nama je opet nekako zanimljivo. Što je za tebe dekadencija? Dekadencija je nešto lepo i uzvišeno. Dekadentan je čipkani prsluk, Oskar Vajld, prljave ispucale cipele prebogatih Strokesa, dečaci sa ružičastim kravatama, nemar, rakija u najgoroj birtiji, pesma ''Svetkovina'' Sime Pandurovića, biseri i svinje zajedno, crveno i roze, Me Vest... Možeš li mi reći nešto o položaju žene u Srbiji? Verovatno isto kao i u Hrvatskoj. Kao - potpuno smo na ravnoj nozi sa muškarcima, a ustvari, dobijamo manje plate, manje nas je u institucijama koje odlučuju. Samo treba baciti pogled na odnos prema takozvanom ''ženskom pismu'', odnosno onome što pišu žene. Takve knjige se a priori stavljaju sve u isti koš, kao niža literatura, ljubići. A među muškarcima često ima onih koji pišu ''ženskije'' od žena. I vice versa. Kako gledaš na homoseksualnost? Imam neke prijatelje homoseksualce. Za mene je ljubav ljubav. Strast strast. Seks seks. Među heteroseksualcima, biseksualcima ili homoseksualcima - apsolutno je nebitno. Užasno me nervira glupost i isključivost kod ljudi. Nekima od njih bi se verovatno smučilo kada bi saznali koliko je omiljenih glumaca ili pevača gay. A i da se ne lažemo - neki od najvećih umetnika ikada, su gay. Odobravaš li gay brakove i posvajanje djece gay-parova? Apsolutno da. Ljubav i pažnja su ljubav i pažnja. Dobri roditelji će detetu objasniti da samo teta i čika mogu da naprave dete, ali da teta može da voli tetu, a čika čiku. Ne vidim zašto bi dete bilo srećnije u straight, common porodici u kojoj, npr. ima nasilja, nego u srećnoj porodici gay roditelja. Mislim da niko ni na šta ne može da nas natera i da će dete ostvariti kad-tad svoju prirodu. Jesi li ikada imala lezbijsko iskustvo? Ljubila sam se sa ženama nekoliko puta, ništa više. Toga se sećam kao vrlo prijatnog iskustva. Ipak, ja volim muškarce! Iskustvo seksa utroje? Ne. Što ne znači da ne bih volela da probam. Mada, ja sam vrlo posesivna. Plašim se da bih bila vrlo ljubomorna na osobu koja ima seks sa osobom koju volim. Seks utroje dolazi u obzir samo sa dve osobe prema kojima ne gajim nikakva specijalna osećanja. Naravno, moraju da mi se svide. Ne znam zašto, ali seks utroje uvek zamišljam sa potpunim strancima. Tvoja najveća vrlina / mana? Ja sam užasno lojalna. Kao kuče! Ko mi jednom postane prijatelj dobiće mnogo toga, jer ja obožavam da usrećujem druge. Moja najveća mana je agresivnost, koju drugi čitaju kao crtu moje ličnosti. Ali ponekad eskalira i tada je to vrlo naporno i za mene i za druge. Što je za tebe ljubav? Ljubav je kad nekome hoću da dam apsolutno sve i kad me nije briga ni za šta drugo. Ni za sebe. A ja sebe vrlo volim i poštujem. Jesi li ikada pisala pod utjecajem opijata; kako to funkcionira po tvome mišljenju? Pored ljudi koji ne konzumiraju ništa postoji i ona druga kategorija, a ona se deli na narkomanskije i alkoholičaste tipove. Ja sam tako gledajući uvek bila više alkoholičar. Kao Bukovski, kao Bodler. Jednostavno mi alkohol više prija. Pisala sam pijana i priznajem da se tada neka vrata jednostavno sama od sebe otvaraju (pozdravili me Blejk i Morison). Verujem da su izmenjena stanja svesti nekada blagotvorna, nekada potrebna, a nekada umeju da me jednostavno bace u krevet. Za neke redove je bolje da su ''pijani'', a za neke da su ''trezni''. Šta misliš, da li se i koliko muškarci i žene razlikuju? Koristimo različite hemisfere mozga. Ali što više upoznajem ljude shvatam da to, da li je neko muško ili žensko nema veze. Sa nekim ljudima se odmah nađeš, sa nekima nikad. Globalno - mogla bih da kažem da žene češće usitnjavaju do sitnog detalja i rekonstruišu svaku izgovorenu i neizgovorenu reč, dok muškarci preko nekih reči prelaze olako. Ali ovo je opet generalizacija. I jedni i drugi možemo da budemo dosadni, opsesivni, apsolutno dražesni ili idioti. I jedni i drugi imamo sve te hormone. Pa šta prevagne...Da li bi željela živjeti vječno?Oasis - Live forever! Volela bih da živim mnogo dugo, ali ne večno. Mislim, treba umreti jednom i od sebe napraviti pop ikonu. Ne bih podnela da samo ja budem večna, a da ljudi oko mene umiru. Jedino što bih volela je da mi vreme između 20 do 45 traje duplo duže, a da kraće budem bakica. Debeljuškasta bakica koja pravi kolače unucima. Tvoja maksima – poruka našim čitateljima za kraj? Recite sve i kad god želite! Ništa nije pogrešno ako to stvarno mislite. Neko će to jednom ceniti. A ako i ne - who gives a shit!!! Propitala: Vedrana Lukačević           
Powered by !JoomlaComment 3.26
3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved." |
||||||
Prilagođeno pretraživanje