|
 Više o Biljani Ćućko...
Iznenada, u dvadesetčetvrtoj; premda,
jednu vrstu dnevnika, mešavinu svakodnevnih reakcija i promišljanja
o svetu oko sebe i umetničkim delima – vodila sam od početka
srednje. Ipak, to prvo, ozbiljnije pisanje, desilo se naglo i bilo je
neizbežno. Cenim da osoba počinje pisati iz muke, iz neravnoteže,
onda kad je izvestan problem satera u ćorsokak i kad nema kud.
Što za vas znači pisanje?
Rešavanje problema koji me zaokuplja,
bio on svestan ili ne. Često, dok pišem osećam mučninu koja tek
pri svršetku priče nestaje. Tada sam mirna i srećna, na tren. A
takva sreća je neuporediva. Bavila sam se svim i svačim, tako da ni
sada ne znam gde ću završiti (tačnije – završavati). Ali, to i
nije ono nabitnije, bitno je da me pisanje sada poziva. Veliku
podršku, pritom, dobijam od Laure Barne, književnice koja je spoj
idealnog – čovečnosti i autentične, osobene kreativnosti.
Čemu dajete prednost – poeziji
ili prozi?
Prozi, svakako, i kao čitalac i kao
stvaralac, no te dve strane odrazi su iste pojave – književnosti,
te su neraskidive. Svaka valjana priča ima crtu poetičnosti i
obrnuto... Ipak, u dilemi: šta je starije - kokoška ili jaje
prednost dajem poeziji. Bez nje bi svaka proza nalikovala suvoparnom
iznošenju vesti u dnevniku.
Koliko su vam bitne biografije
književnika/ca koje su na vas ostavile dojam?
Ja sam u tom pogledu oduvek bila nekako
naivna, pa me i danas ne interesuju biografije književnika čija
dela volim. Dok čitam uživam u samoj knjizi, ne pitajući se ima li
u njoj nečeg biografskog ili kakva je osoba bila stvaralac. S druge
strane, uvek bi me pogodilo kada bih čula trač o životu umetnika
čija dela cenim. Svesna sam da je to na jednom višem nivou nebitno,
ali meni je ipak važnije da umetnik bude valjana osoba nego valjan
stvaralac. Ipak, biografija slikarke Lize Križanić, supruge Pjera
Križanića (izneta u izuzetnoj drami Milunike Mitrović Poljsko
cveće u belom bokalu) za mene je odista bila fascinantna. Lizina
sofisticiranost, skromnost i totalna neambicioznost dosta govore o
tome zašto se o mnogim umetnicima i njihovim delima sazna tek nakon
njihove smrti ili, čak, nikad.
Srpska književnost danas – što
mislite o njoj?
Ja, zapravo, slabo poznajem savremenu
Srpsku književnost. Ne pratim ni svetsku! Dozvoljavam da intuicija i
slučaj odredi šta će se naći na mom književnom meniju. Pa ipak,
ono što poznajem, delim na popularnu i intelektualističku.
Popularna je prilagođena populusu, narodu, te i nema naročitu
vrednost. Ako pogledamo istini u oči – većina ljudi je
neobrazovana. Ipak, nije lišena bazičnih čovekovih potreba:
potrebe za ljubavlju, sigurnošću, poštovanjem, uspehom, novcem.
Popularna literatura nudi prosečnom čitaocu priče o gubitnicima
koji uspevaju, nekako, da ispune te potrebe. Ljudi čitaju,
identifikuju se a potom, za tri dana najviše, zaborave šta su
čitali. Takva, „brza hrana za glavu”, ostavlja čoveka bez
nedoumica i sumnje; nema neophodnu dimenziju koja bi čitaoca izdigla
iznad položaja u kome se nalazi. S druge strane, često su čak i
obrazovani lišeni erudicije koja je neophodan uslov za razumevanje
intelektualističke književnosti. Dolazimo do toga da je malen broj
ljudi sposobnih da je shvati i prooseća. Prava književna elita trpi
i materijalno i u smislu afirmacije.
Imaju li pisci budućnost?
Svakako, no ona je neizvesna. Međutim,
pravo pitanje je: koji pisci imaju budućnost? Nije svaki pisac i
umetnik. A svaki umetnik je individualac. Može li ga, kao takvog,
prihvatiti sredina? Uverena sam da umetnik vapi za prihvatanjem, no
teško ga dobija. Zbog toga je njegov život uvek pomalo tragičan.
Ako je tako bilo u prošlosti, zašto ne bi bilo i u budućnosti?
Zašto mladi više ne čitaju, što
se promijenilo?
Držim da svi, ne samo mladi, danas
teže brzim senzacijama, instant zadovoljstvima. Knjiga zahteva
izvestan napor, uživljavanje, imaginaciju. Malo ko je spreman da to
pruži, da dâ sebe. Lakše je uzimati, sesti i odgledati
serviran film ili seriju.
Kako je raditi kao pedagoginja?
Divno i uzaludno! Pedagog podseća na
džokera: tu je, ma koji problem da iskrsne. Služi za zamene, za
savetodavni rad, za inovacije u nastavi, za sprečavanje agresivnih
ispada... Dinamična sam te mi to prija, ali ponekad se priupitam:
Šta sam to konkretno postigla? Ponekad se, takođe, osećam
bespomoćno, naročito pri susretu s bedom. Kakav vaspitni rad može
napuniti nečiji stomak? Kakav može rešiti probleme jedne
disfunkcionalne porodice u kojoj dete propada? Ipak, uživam u radu s
učenicima. Cenim da su ljudi koji rade s decom privilegovani;
njihova mladost i dobrota imaju lekovito dejstvo.
Kakav je, po vašem mišljenju, položaj žene u današnjem društvu?
Bedan je, uopšte, položaj čoveka
(Englezi imaju taj fini izraz human) u današnjem društvu. Liči mi
na laboratorijskog miša koji treba da odradi svakojake zadatke da bi
dobio malo žita za nagradu. Pritom, laborant mu nikako ne daje
dovoljno hrane, neprestano mu govoreći kako pored žita postoji i
kukuruz, kikiriki, riža... Konačno, miš biva u toj meri
isfrustriran da su mu misli usmerene samo na hranu koje nikada nema u
meri prorcionalnoj njegovom apetitu. Eto metafore o kapitalizmu. A
ženka, mišica, ima i dodatne zadatke – odgoj dece i pritisak da
bude lepa i poželjna po merilima laboranta. Ipak, nikad nije
dovoljno lepa, nikad dovoljno in...
A položaj žene-umjetnice?
Kao individualcu, umetniku je već
dovoljno teško, ali kad ispred te reči stavimo epitet žena, pa još
i mlada, situacija se znatno komplikuje. Ženi se, po nekakvoj
inerciji, najčešće pripisuju atributi nedovoljne racionalnosti i
nezrelosti. Žena-umetnica jedino može da stvori površna dela koja
udaraju na emocije; to je sve što joj se priznaje. Donekle će se i
ispoštovati njen rad, ali više iz pijeteta prema godinama. Mlada
umetnica je nipodaštavana čak i od strane intelektualaca. Nedavno
mi je na poslati prilog, jednu priču, urednik datog časopisa
odgovorio: Ovo je sjajno, čitam već treći put! Pošaljite mi svoje
podatke, objavljujem! Javila sam to jednoj mojoj prijateljici, koja
ga poznaje i ona ga je istog trena nazvala s rečima: Pa to je divno,
ona je mlad pisac, neafirmisan... na šta je urednik odgovorio:
Mlada? Pa, plitko je to... Tako se sjaj pretvorio u plitkost.
Zašto su popularne knjige npr. Lane
Biondić, Josipe Pavičić, Danijele Dvornik?
Nažalost, nisam upoznata s radom
navedenih spisateljica. Pretpostavljam da se radi o popularnoj
literaturi. Kod nas, u Srbiji, popularne spisateljice su Isidora
Bjelica, Mirjana
Bobić-Mojsilović, Anabela
Basalo, Ljiljana
Habjanović-Đurović. Ne izbegavam njihova dela, naročito jer
ih često viđam kod komšinica, na kioscima, u prevozu. Te autorke
imaju prodoran nastup u medijima; danas, da bi tvoju knjigu neko
pročitao, neophodno je da te viđa u raznim tv emisijama, novinama,
da mu se dopadneš kao figura, preciznije lik. Sumnjam u prijatnost
takvog medijskog tretmana, ali to su, izgleda, uslovi.
Popularne autorke su raznolike po
tematici koju obrađuju, no, ipak, imaju istovetan imenilac –
njihova dela se lako čitaju a još lakše zaboravljaju. Dok se jedna
grupa spisateljica neprestano ispoveda (nedostaju samo kamere u
toaletima da bismo imali potpuni uvid u njihovu situaciju; imam
utisak da je egzibicionizam zapadne kulture jedan trend koji je
duboko zabrazdio u sfere umetnosti), druga piše o skandalima, a
treća o zanemarenim domaćicama koje iznebuha postaju voljene od
strane zgodnog i uspešnog frajera. Ove knjige najčešće bude
voajerske težnje kod čitaoca nudeći, pritom, neubedljiv ali sladak
izlaz iz svakodnevnih problema. Ipak, bolje da se čita i to no
ništa!
Čime se, uz pisanje, bavite?
Crtanjem, kolažom, primenjenom
umetnošću i režijom; sa glumcem Vladimirom Marinkom režirala sam
komad Branislava Nušića Udruženje Jugoslovenskih emancipovanih
žena u školi u kojoj radim. Polako pripremam i jednu izložbu,
svojevrstan omaž prijateljstvu. Pokušavam da kroz apstraktne
minijature izrazim energiju izvesne osobe. Interesantno je kako moji
prijatelji, gledajući crteže kao najzanimljiviji biraju baš onaj
koji je njima predodređen (ne znajući za to, naravno, unapred).
Zaljubljenik sam u likovnu umetnost,
uvek se obradujem novoj izložbi u gradu. I muzika mi služi kao
podloga za sve čime se bavim.
Gluma – kako je došlo do toga?
Kao i uvek – usled radoznalosti.
Negde sam pročitala da će se održati audicija za glumu. Imala sam
tada dvadesettri i bila sam apsolvent na pedagogiji. Tu audiciju
doživela sam kao jednu vrstu izazova. Valjalo je ispitati sebe,
otkriti se iznova. Nisam planirala da se bavim glumom, no kada sam
prošla, pomislila sam: Što da ne? Međutim, taj Studio glume bio je
namenjen budućim polaznicima Akademije, te je rad u njemu bio
prilično ozbiljan. Saznala sam, ubrzo, za Pozorišnu multimedijalnu
radionicu koju je vodila glumica Vesna Stanković pa sam to shvatila
kao dodatnu vežbu mojih scenskih veština. Rad u njoj bio je
neobavezan, no baš zbog toga njeni polaznici nisu propuštali
nijedan čas. Naredne dve godine bila sam njen aktivni član,
putujući i učestvujući u raznolikim performansima... Igrala sam
se, to mi je bilo nedostajalo. Konačno, moj rad u radionici zapazio
je Srđan Stojanović, mladi reditelj, te mi je ponudio jednu od
glavnih uloga u njegovom prvom dugometražnom igranom filmu -
Triling. Obradovala sam se tom novom iskustvu, potpuno drugačijem od
rada u pozorištu. Nepravično je sumnjičiti talenat filmskih
glumaca u odnosu na pozorišne! Rad u pozorištu je naporan, ali ima
svoj kontinuitet, dok je snimanje za glumca neprestano seckanje
emocija, raspoloženja, jedan pomalo šizofren posao.
A do performansa?
Prvi se dogodio u trupi Plavog
pozorišta, bila je to predstava pod nazivom Revolucija. To savremeno
pozorište poznato je po preplitanju muzike i glume; podloška za
predstavu bila je muzika Bajage i Instruktora. Možete da zamislite
kakvu ulogu je ta muzika mogla da ima u jednoj tragi-komediji! U
Pozorišnoj multimedijalnoj radionici učestvovala sam u sledećim
performansima: Evolucija, Daleke stvari koje liče, Fotomorgana. Za
razliku od klasičnih predstava, u ovim performansima naglasak je bio
na improvizaciji i samoistraživanju ličnosti glumca. Osnovna poruka
tih performansa bila je: Ljudi, zabavite se i opustite! Trenutno
pripremam jedan performans o španskoj poeziji i flamencu.
 Evolucija, Pozorišna multimedijalna radionica, Dom kulture Studentski grad, Beograd, 2003.
Spisateljske i životne
dvojbe/problemi?
Problem kojim sam se u prvoj zbirci
Priče za razbuđivanje bavila bio je kriza identiteta.
Interesovalo me je šta se to zbiva s osobom od koje se neprestano
očekuje da se ponaša u skladu s okolinom, kakve su njene emocije,
misli. Kroz sedamnaest kratkih priča i ilustracija, koristeći
antibajku i ironiju pokušala sam da odgovorim na ta pitanja. U
zbirci Marginalna stvar, bavila sam se, na jedan realističan način,
ljudima koje sredina tretira kao stvari. Svi ti likovi, bili oni
stvaraoci ili bednici nalaze se na društvenoj margini. Ono što ih
povezuje je borba. Oni žele da prevaziđu okolnosti u kojima se
nalaze i u toj nepriznatoj i jalovoj borbi pronalaze smisao. I ja se
nalazim pred sličnim problemima, u sličnoj borbi.
Što je sreća?
Signal da se krećem u dobrom smeru.
Što je ljubav?
Bolje znam šta nije no šta jeste. A
nije posesivnost, netolerancija i sebičluk. Čini mi se da je ona
odnos u kome se dve osobe u najvećoj mogućoj meri prihvataju.
Vaše mane, vrline?
Pomirila sam se sa svojim manama, jer
verujem da se čovek teško menja. Zato im pokušavam doskočiti.
Budući da kasnim, sat mi je uvek navijen dvadesetak minuta unapred.
A vrlina – taktičnost koja donekle proističe iz strogog
vaspitanja a donekle iz odnegovane empatičnosti.
Najveća ljubav?
Sloboda se, još uvek, nalazi na njenom
mestu.
Najveći strahovi, nadanja?
Bojim se bolesti, a nadam se da ću
uskoro naći stalno zaposlenje.
Životni ciljevi?
Nemam strogo određene ciljeve. Znam
samo da ću neprestano učiti i istraživati, sebe i druge.
Što očekujete od života?
Ništa! Ni on od mene a ni ja od njega.
Njegov dobar deo sam proživela i do sada smo se dobro slagali, te ne
sumnjam da ćemo i dalje jednom drugom biti solidni partneri; oboje
smo skloni igri, oboje neambiciozni.
Gdje se vidite za 15 godina?
Teško mi je da toliko daleko gledam
unapred. Naučila sam se na neizvesnost (iznenadni odlazak iz
Hrvatske, građanski rat, NATO bombardovanje) te nemam jasne vizije.
Premda, realni sam optimist i nadam se dobru. Svakako, baviti ću se
ljudima, bilo kao pedagog, terapeut ili profesor.
Koji su vaši prioriteti i planovi
za budućnost?
Moje trenutno egzistencijelno pitanje
je pronalazak stalnog radnog mesta. Prioritet mi je i objava zbirke
priča sa ilustracijama Priče za razbuđivanje kao i zbirke
pripovetki Marginalna stvar.
Vedrana Lukačević
|
