| Radmila Lazić: Bolje je pisati poeziju nego brisati prašinu |
| Ponedjeljak, 23 Travanj 2007 | ||||||
|
Pokrenuli ste prvi časopis za žensku književnost ProFemina – kako ste započeli taj projekt? Bila je to 1994. godina, u ne baš povoljnim društvenim i političkim okolnostima. Na sreću, alternativna scena se širila i jačala potpomgnuta stranim donatorima, pa su u to vreme izlazili veoma dobri časopisi. Nas nekoliko žena došla je na ideju da pokrenemo časopis za žensku književnost (Ljljana Đurđić, Dubravka Đurić, Marija Knežević) i obratile smo se Veranu Matiću (sa kojim sam ja već sarađivala na jednoj antiratnoj knjizi) i Radiju B92, koji je upravo bio podržao smenjenog urednika časopsa Reč i preuzeo njegovo izlaženje. Tako je B92 postao izdavačem i ProFemine. Jedini pogrešan korak učinjen je kada sam predložila da glavna urednica bude Svetlana Slapšak koja je živela u Sloveniji, zbog otežane komunikacije vremenom je dolazilo do uređivačkih poteškoća tako da sam ja posle dve godine napustila ProFeminu. Ona i sada izlazi, ali vrlo neredovno, otprilike jednom godišnje ili jednom u dve godine. Što je, dakako, šteta.  Antologija suvremene ženske poezije koju ste pripremili - “Mačke ne idu u raj” - otkuda ta ideja?Ideja za ovakvu antologiju je došla spontano. Oko ProFemine su se počele okupljati spisateljice novog, urbanog senzibilitteta, a među njima su pesnikinje bile najbrojnije. Tako mi se nametnula ideja da to što postoji na određen način klasifikujem i predstavim na jednom mestu - da tu izraženu žensku književnu snagu učinim vidljivijom. Zašto naglasak na žensku književnost, zašto je to za Vas osobno važno? Mislim da su žensko iskustvo i ženski svet toliko autentični i da ih teško može ko bolje predstaviti od žena. Naravno, ima onih koji smatraju i ponavljaju kao mantru - da se književnost može deliti samo na dobru i lošu, ali to opet ne isključuje rodnu razliku upisanu u pismo. Ljudi uopšte teško prihvataju promene, draže su im stare metode makar one bile bajate. Muškarci se isticanjem rodnih razlika i insistiranjem na njima, osećaju ugorženima i oni bi radije zadržali status quo, dok takođe, ima žena koje iz komformističkih razloga podržavaju stare ideje muških autoriteta.  Žene u književnosti - smatrate li da su zapostavljene bez obzira na veću medijsku eksponiranost u današnje vrijeme?Ne bih rekla da su prave vrednosti eksponirane, eksponira se ono što je prihvatljivo za određenu sredinu, to je obično ono što se odslikava kao tradicionalno, ili, pak, ono što je na određen način provokativno, a to su uglavnom opet stereotipi samo druge vrste, po kojima žena ispunjava muške želje i očekivanja. Našim kulturama inače vladaju dva stereotipa o ženi, jedan predstavlja majku (dakle Devu Mariju) i onaj koji predstavlja Evu, tj. kurvu. Ima i žena koje predstavljaju “ilegalan pol” – to su one žene koje su biološki žene, a intelktualno muškaraci – bar tako žele. Komparacija hrvatske / srpske / bosanske ženske književnosti? Nemoguće mi je uporediti sve tri književnosti, ne naročito ženske, jer ih ne poznajem dovoljno. Ono što sam primetila u hrvatskoj književnosti, i to uglavnom onoj koju pišu muškarci, pa i gospođa Vedrana Rudan, u jednom trenutku njena najizrazitija osobenost bila je psovanje, kao da je nastala nekakva “psovačka književnost”. Tu se psuje u svakoj rečenici i maltene stihu, tako da me je to podsetilo na nekadašnji srpski film u kome odmah posle "dobar dan" dođe psovka. Da vam pravo kažem to mi je najupečatljiviji dojam. Osim toga, vidim da je i u bosanskoj i hrvatskoj književnosti prisutna ratna tematika, i tu će svakako ostati i vrednih dela. Moguće je da se ove dve književnosti, hrvatska i bosanska, više kreću ka nekakvoj stvarnosnoj književnosti, što je dobro jer su se hrvatski pisci, a naročito pesnici, dosta bavili apstrakcijama. U Srbiji je književnost polimorfna i ne može se dati prednost niti jednom žanru ili temi. Žene u svjetskoj književnosti danas? Svakako da danas postoji veća pozornost na žensku literaturu neko nekada, i to opet iz područja gde su ženska prava više ugrožena, otuda dolazi veoma kvalitetnih dela, ali mahom proznih. Velika stvar je što je prošle godine Elfride Jelinek dobila Nobelovu nagradu, jer je to na neki način bilo i priznanje feministicama i kritičarkama političkih prilika ali i jednoj radikalnoj poetici – kakve svakako jesu njezine drame. U svakom slučaju i ekstremnost je dobila satisfakciju.  Što / koga najradije čitate?Dosta čitam. Uglavnom esejističku literaturu, feminističke teoretičarke, nove – psihoanalitičarke, i poeziju u tonama. Beletristiku veoma retko čitam. Ženska književna kritika - je li jednako relevantna u odnosu na "mušku kritiku"? Ne bih rekla, kao što nije ni ženska književnost. Malo ih je priznatih od muškaraca – a nažalost tako se funkcioniše, one koje to jesu najčešće se povinuju muškome mišljenju. Osim toga, one koje zastupaju feminističke ili teorije roda, zaobilaze se u velikome krugu, nema ih na široj javnoj sceni, već samo na alternativnoj, mada neke od njih pokušavaju da se probiju na Univerzitet. Imamo dobre kritičarke u ovom trenutku: Tatjanu Rosić, Vladislavu Gordić-Petrović, Biljanu Dojčinoviž-Nešić, Jasminu Vrbavac... Ali niti jedna od njih se ne nalzi ni u jednom žiriju, niti kao urednica u izdavačkom preduzeću – tamo gde bi se imao književni uticaj.  Na kojemu su području (umjetničkome) žene najmanje zastupljene?Tamo gde se utiče, gde je moć bilo kakve vrste. Relevantnost ženske poratne književnosti u Srbiji / Hrvatskoj prema Vašem mišljenju? Postoji li uopće ženska poratna književnost? Mislim da ne postoji ženska poratna književnost, ako pod tim podrazumevamo izravno bavljenje ratnom tematikom. Ženski (intimni) dnevnički zapisi - zašto su i jesu li žene sklonije pisanju ispovjedne književnosti? Ženi je svojstveno ispovedanje, to se nalazi u njenom kodu, ali zato se ne sme to smatrati manje vrednom književnošću – to su predrasude. Kao što se ni ratna tematika ne treba smatrati višom, i kao takva više vrednovati i rangirati, samo zato što se njome bave muškarci. Muške vrednosti su još uvek nadmoćne i one se iz života, nažalost, prenose i u književnost. No, dobro je o tome pisala još Virdžinija Vulf u “Sopstvenoj sobi”, pa da ne ponavljam. Definicija žene i njezina umjetničkoga djelovanja iz Vaše vlastite / osobne vizure? Žena treba najpre da prihvati sebe kao ženu, da prihvati to kao svoju posebnost, da drži do svog integriteta i da nikako ne učestvuje u onim igrama ”izdaje svoga pola”. Ne treba robovati konvencijama, predrasudama i zabludama, niti biti komformist i priklanjati se spoljašnjim autoritetima. Žena / muškarac - razlike, možemo li generalizirati? Ne smemo genralizirati, ali razlike svakako postoje i one su očigledne. Ukloniti razlike koje postoje među polovima izgledalo bi veoma žalosno, kako je smatrala i Margerit Jursenar, kao i sve ono što ljudski rod gura u sumornu jednoličnost.  Postoji li u Srbiji lezbijska književnost?
Ne, koliko znam.Što je za Vas sreća? Kada pišem. Pišete li trenutno nešto? Tek sam pre nekoliko meseci završila knjigu. Sada radim na nekim tekstovima, polemišem i tako to. Što biste voljeli stvoriti? Izdavačku kuću koja bi objavljivala samo poeziju. Da se ne bavite poezijom, književnošću, što biste radili? Bila bih medicinska sestra. Što mislite o fenomenu masovnog pisanja poezije kućanica? Bolje je pisati poeziju nego brisati prašinu. Fenomen bloga i blogerske književnosti? Pa, ljudi imaju potrebu da se njihov glas, njihovo mišljenje bilo kako čuje, ovo je samo nov način, nekad su se takve stvri uzvikivale na trgovima određenim za to. Uglavnom služe za ispuhivanje negativne energije. Vaša životna maksima? Ne čini drugima ono, što ne bi volela da tebi čine drugi.
          
Powered by !JoomlaComment 3.26
3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved." |
||||||
Prilagođeno pretraživanje