| Kulturne paralele Zagreb / Beograd |
| Ponedjeljak, 02 Srpanj 2007 | ||||||
 Profilova promocija Najbolje hrvatske priče piše i fotografira Kosmogina U Zagrebu, u prvoj polovini maja, bila sam gošća Queer festivala i imala priliku da u toku sedmodnevnog boravka sagledam odnosno paralelno konzumiram različite kulturne sadržaje kako u sklopu queera, tako i mimo njega. Odgledala sam pet teatarskih premijera i bila na nekoliko promocija aktuelnih književnih izdanja od kojih ću izdvojiti Profilove Najbolje hrvatske priče iz 2006. u izboru Miljenka Jergovića i queerovo prvo izdanje romana Staklenac, Uroša Filipovića, koji je posle beogradskog Rende-ovog izlaska pre 4 godine doživeo da uskrsne i u Hrvatskoj. Darija Žilić, pesnikinja, književna teoretičarka, jazz pevačica, multitalentovana osoba pored koje se osećam blaženo ništavno, odvela me u Močvaru na promociju Profilove zbirke priča domaćih autora. Potez bez greške, jer sam tamo srela sve koje sam želela sresti
 Profilova promocija Najbolje hrvatske priče 2  Učesnici SLAM-a u Đuri: TobićTobić, Kovač, Inđić Tu su predstavnik kuće, recenzent, kritičar/teoretičar i autor(i), ponekad i neki glumac ili glumica koji su malo ubedljiviji u čitanju odlomaka, i to je sve. Ustaljeni protokol. Prozivka. Sedi! Odgovaraj na pitanja! Čitaj! Hvala. Doviđenja. So boring! Ko bi još hteo posle takvog smora to isto izdanje i da kupi? Na kraju, diskusije nema jer je publika demotivisana. Autori nisu ni po čemu interesantni osim po svojoj skromnosti i dobrodušnosti, ali to od njih niko ne očekuje. Ne mislim da bi od toga trebalo praviti cirkus, ali... Čemu taj dozlaboga ozbiljan pristup? Nema moovinga, video beamova, audio zapisa, fotografija, specijalnih efekata, tekstualne vizualizacije, neke fore ili prigodne anegdote koja će animirati sva čula i angažovati nam pažnju. Na stageu se znoje, sede, približavaju mikrofon ustima, trude se da budu duhoviti (voditelji), a autori možda i jesu, ali nije ni vreme ni mesto za eksponažu, ne žele da odskaču u odnosu na druge, jedva dočekaju svoj red pa onda zbrišu u prostoriju do, do šanka i ladnog osveženja. Ljudski. A tamo Kruno sve vreme smireno gušta pivo u okruženju svojih idolopoklonika. I ja sam među njima.
Do pola promocije sam unutra, a u
drugom poluvremenu napolju, u bašti i uz šank koji pruža realan
uvid u književnu scenu Hrvatske, jer tu zatičem pojedince i slušam
novitete. Dovoljno je i da prisluškujem. Jedan autor nije čuo kada
su ga prozvali da izađe na scenu jer je bio za šankom. Suvišno je
reći da je bio sa mnom. Kada smo to shvatili, mene je grizla savest,
ali on mi se zahvalio. Dobila sam primerak na poklon, Profilov
katalog... besplatno pivo i brdo informacija. Divota! Potpuno kužim šta je prednost a šta mana malog grada. I Zagreb i Beograd su selendre u kojima kultura ne odumire, samo trupka u mestu i predstavlja se na jedan te isti - dosadnjikav način. Očita je pozitivna konkurencija na relaciji Bg-Zg jer svi gledaju u one druge «preko grane» nazivajući ih boljim od sebe, što potvrđuje tužno pravilo da se trava preko plota uvek čini zelenijom nego u vlastitom dvorištu.
U paketu s tim književnim tornadom
Rende je 2001. godine postalo moja omiljena izdavačka kuća sa
svojim alterpromocijama koje su uključivale sve raspoložive
tehnološke medije, performanse, svirke, žurke... drugim rečima sva
sredstva i načine koji bi publiku-čitaoca podstakli da se za knjigu
zainteresuje, kao i da je kupi. Niti na jednoj drugoj promociji nisam
videla tako pozitivnu interaktivnu energiju na relaciji
autor-publika-izdavač.
 Booksa – Queer Promocija romana Staklenac Zato nova izdanja pratim preko Neta - elektronskih medija, a na sajmovima pazarim (s popustom). Ubola sam odličan tajming jer je u toku bio i Profilov sajam knjiga. Sniženja do 70%. Banja! Bravo za sajam! A da su im promocije dosadne, valjda će i oni sami shvatiti jednog dana. Dosadne isto kao i one u beogradskim centrima za kulturu, ali ni blizu dosadne kao u Udruženju književnika Srbije. Oni su svetski šampioni dosadnih promocija, bez premca, ali su još uvek u prijatnom i toplom ambijentu gde u zimskim mesecima možete svratiti, zgrejati se i obaviti nesmetano popodnevnu dremku zavaljeni u fotelju ako ste iznureni šopingom u centru grada. Na sreću, u Beogradu Rende još uvek postoji, a pojavio se i Kornet koji se zalaufava već godinu dana, te su tu i «nadprirodne» organizatorske sposobnosti pojedinaca kao što je Mirjana Marinšek Nikolić, urednica kulturnog dodatka Politike. Ona unosi svežinu u književne večeri obogaćujući ih nastupima darovitih gostiju, te se na njima istovremeno mogu čuti i videti poezija i proza, zvuci gitare, operski vokali, a iza toga sledi plesno razmrdavanje uz tango, rumbu ili salsu... rafinirano meša boje i tonove kao majstor na slikarskom platnu. Dok ona predstavlja književnost niko ne drema.
Posle tog močvarnog event-a, kada je
fajront postao očigledan, ponadala sam se s obzirom na utorak i
skazaljke koje su označavale ponoć, da je krajnje vreme da se
preselimo u Đuru, na suprotan kraj grada. Ali moj predlog nije nikog
zainteresovao, te sam užasnuta shvatila da je Gjuro passe. Nije više
omiljeno mesto. Istekao mu vek trajanja?!
 Kosmogina i TobićTobić, Kosmogina i Milko Valent
Slam podrazumeva gužvu, dranje i
euforiju, a ja to preferiram u mnogo većoj meri nego uštogljenu
atmosferu koja je upravo okončana. Uostalom sugrađanska podrška
nikad nije na odmet. Tobića sam ionako htela pozvati da mi bude gost
u četvrtak 10.05. na večeri poezije i vina koju su mi kao
voditeljici prepustili organizatori Queer festivala. Tako sam se sa
regularne književne institucionalne prezentacije, zahvaljujući
odanom frendu s automobilom, u roku od nekoliko minuta obrela u
najdinamičnijoj, pa samim tim i najboljoj rupčagi u Zagrebu. Što
se mene tiče, bila i ostala. Ma kakav tretman sada imao, Đuro
utorkom oličava underground i paralelne svetove koji imaju dodirnu
tačku samo u trenucima kod šanka, a gde bi drugde. Šank je de facto institucija sam po sebi. Ne daje se nikome dok se njemu svi daju, oslanjaju se, klanjaju mu se, pipaju ga i na njemu novce ostavljaju. Kao pred oltarom. To je superiorni entitet bez emocija koji svoju decu sjedinjuje ili sukobljava - jedne rađa, druge sahranjuje. Za šankom se odvija ceo jedan kosmos, a u Đuri je to specijalno osetno i vidljivo. Atmosfera je još uvek «hot» - ključajuća, a ja nisam tu prvi put. Dim se i dalje može seći nožem u kocke, a isparenja i trenja oznojenih tela u mimohodu doprinose elektricitetu kao pred udar groma. Zadnjih godina mnoge sam srede tamo dočekala u najboljem mogućem štimungu. Ako ne za šankom, onda na podijumu uz obesne ritmove, do zore čagajući sa razigranom omladinom. Mario Kovač je utorkom DJ, a te večeri i učesnik slama, uz Tobića, Inđića zvanog Đinđić i na moje oduševljenje, Milka Valenta, s kojim sam to isto popodne telefonom ugovorila nastup u Drugom otoku, klubu gde je trebao da se desi queer event poezije i vina, na kojem će učestvovati kao special guest star. Moje oduševljenje njegovom pojavom je utoliko veće, jer je Milko Valent bio učesnik FAKa i važi za najkontroverznijeg pisca hrvatskog podneblja. Njegov ekspresivni nastup u stilu «Drkaj mi nježno draga, drkaj mi nježno...» je digao tenziju i doveo atmosferu do usijanja. Nema zbora, Milko je neprevaziđeni hazarder... i šampion. Bar što se mene tiče.
 Booksa – Queer Promocija romana Staklenac Tobić je ovog proleća sa ekipom izdavačke kuće Kornet iz Beograda, nastupao takođe u Booksi gde su predstavili svoja tri književna prvenca. Beogradski Kornet i Ilegalni poslastičari - tvorci Korneta, osvetleli su obraz jer imaju inventivni duh, dobar osećaj za svoje promocije i jedni su od retkih u Beogradu koji ugađaju publici jer njihovi gosti, bendovi Krš, Činč i Horkestar u mnogobrojnom sastavu, pevaju, sviraju, pretvore promociju u super gig, na kraju se svi zapiju i... nikom nije dosadno. Ne, nemaju lovu i ne naginju luksuzu, samo imaju dobru volju, prijatelje dobre volje i potrebu da ljudima približe svoj rad kroz multidimenzionalni doživljaj, a ne da ih stave u prostoriju s klimom i serviraju rektalnu retoriku. Čudno je sve to povezano.
U Booksi je tih dana bila i queer
promocija Staklenca, ali osim što sam na njoj sticajem okolnosti
pročitala odlomak iz knjige jer nikog drugog nije bilo to da uradi,
primetila sam da je prošlo tako tipično, mlako, neinventivno...
uglavnom kao i svugde drugde, ali šta da se radi. Objektivno,
dosadne promocije ne podržavam, pa makar učestvovala u njima, i
makar se radilo o izvrsnim knjigama, kao što je ovaj izuzetni
pionirski gay roman na prostoru Balkana, da me neko ne shvati
pogrešno. Kada sedim u stolici i glava mi pada, to je nepogrešiv znak, ma kako cenila autora i njegovo štivo. Autori ionako ne organizuju ništa, već igraju onako kako im izdavač nalaže. Što bi se sad tu neko trtio da animira publiku kad sve može da prođe u formi koja zadovoljava medije i zašto za ime sveta komplicirati jednostavne stvari? Nekad je promocija podrazumevala koktel, a sada tek retko. Ne daju im se pare više ni za piće, a i previše je intimno. Bolje da se ljudi odmah raziđu, nego da dođu samo zbog pića, pa još uz piće ne daj bože opanjkavaju izdavača ili autora. Nedopustivo. Ali, da li je knjiga tu da zadovolji formu, ili čitaoca? Bila bih srećnija kada bih promociju knjige i književno veče pamtila kao poseban, nadahnjujući doživljaj - provod, nešto što ću sutra prepričati prijateljici kao kuriozitet ili iza čega ću se osećati «high» bar kao posle projekcije dobrog filma u bioskopu, a ne kao mesta gde sam srela tog i tog, ili kao povoda da obučem novu haljinu. Ovako, najčešće stičem dojam da sam bila na blaziranom skupu voštanih figura i neveselo iznova zaključujem da knjiga u svom izvornom obliku odumire, isto kao i čitalačka publika koja već odavno svoju biblioteku arhivira na hard discu a ne na policama. Sva sreća, papir je sekundarna sirovina koja se uvek može reciklirati i čije truljenje ne ugrožava životnu sredinu.           
Powered by !JoomlaComment 3.26
3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved." |
||||||
