uzori/ dragi autori/ce
Tod Solonc, Čarls Bukovski, Selin, Majkl Gejl, Endi Vorhol, Morisi, Sendi Šo, Daglas Koupland, Džon Lenon, Hauard Hoks, Odri Hepbern, Lorin Bekol, Džek Keruak, Hulio Kortasar, Srđan Valjarević, Rufus Vanrajt, Sem Kuk, Marvin Gej

popis prijašnjih radova
'Ljuljaška'
'Epoha lipsa juče'
'Lust 'n dust'
-bezimeni roman
-kratka priča 'We could be so good together'


Ulomak iz Epoha lipsa juče

Lepa stvar kod većine ružnih poslova jeste to što se u roku od pola sata možemo oprati i ubediti okolinu da se bavimo nečim zanimljivim. Na primer - biti rudarka, molerka, čistačica - to je lako skidajuće. Odmah samo zamislite crnu kadu punu kaloričnog uglja, kamenčića mešanih sa najfinijom penom kupke,jer rudarka sebi teško da može da priušti ’palmolive’ sa lubenicom. Molerka je, sa druge strane žena sa trouglastom kapicom, špicastih grudi, mirišljavog odela isprskanog u istom maniru kao i lestvice i kandelabri merdevina i nivoa. Ali biti čistačica, to je,verujte, posebno zanimljivo. Celog dana baviti se popa artom u čučavcima, trebiti velikim ružičastim na prstima naboranim rukavicama, po braon, skorelim zadebljanjima nepoznatog porekla, skupljati briskom čestice zemlje i kamenčiće koji su pre 22 minuta spali sa obuće (tačnije sa onih proreza na cipelama) i ostali večno tu. Nepovratno. I sad ih upija imitacija briska i cedi devojka u plavu, veliku kofu sa pozelenelom ručkom,sličnoj onoj korpi za samoposlugu koja se do te mere opire da se ne može odvaliti i ... Ne, nemoguće, kako nema stuje u samoposluzi kad ja danas pravim ručak povodom tri i po meseca sa dečkom? Pustite me unutra. Moram kupiti kiselomlečne proizvode za mus bakalara. Posao komunalaca i čistačice, ako se ti ljudi dovoljno unesu u njega, može biti izrazito uzbuđujući i etapan. Zamislite da nosite košulju svoje keve ili tetke iz perioda Vijetnamskog rata, ’Bitlsa’, ubistva Kenedija i Vudstoka, to tamno parče tkanine u kome su bile smeštene grudi vaše keve ili tetke. E, na toj košulji postoji jedno izrazito ranjivo mesto – prvo dugme, koje je zbog čestog napijanja umesto lagano i romantično, kidano divlje, sa razlogom je olabavljeno. Samo probajte da nosite baš tu košulju s tim dugmetom na put, na primer u Španiju i da gledajući bezbrižno snižene krpice u ’Mangu’ i ne primetite da se to tri decenije u vašoj porodici čuvano dugme otkotrljalo u lepu okruglu šahtu kao loptica u rupicu na golf turniru u kome učestvuje mladi broker Rodžer koji će se uskoro oženiti gusenicom Meredit, ćerkom guvernera (u poverenju - oni se ne vole, ali to čine zbog svojih porodica, novca i dosade - Meredit želi raskošno venčanje, a Rodžer da sobali deverušu).

Ulomak iz Lust 'n' dust

Hard! Hard! Ha-ha-haaaa, hard rain’s gonna fall!!  

Stenli i ja hodamo ulicom. Kišni je dan. Ja sam u kaputu boje senfa, izgledam kao poslovna žena ili sekretarica iz ’80-ih u jesen, kosa mi je ukovrdžana, ali nekako prirodno od ležanja posle tuširanja s puštenom kosom. Neveratno je hladno i pribijam se uz Stenlija koji mi prebacuje svoj sivi dugi kaput, koji inače nosi na sebi preko ramena. Desnom rukom me drži oko struka. Nekako mi je kao neki dobri teča koji me vodi u poslastičarnicu na sladoled. S tom razlikom što me teča vodi na drugo mesto. Iznad nas je veliki crni kišobran, koji držim ja. Objašnjavam Stenliju kako mrzim kišobrane. Jesu gospodski, obli i arogantni, ali se lako gube.Ja: Stenli, znaš, ja mrzim da gubim.
On se smeje i pita da li mislim na kišobrane ili ovako u životu, globalno. Kažem da kišobrane mrzim baš zato što njihov gubitak predstavlja metaforu gubitka uopšte i da me to svaki put iznova izbedači, da tad osećam da gubim kontrolu.

On uzima kišobran iz moje ruke i kaže da će od danas on da ga čuva. Grli me i ljubi blizu usta, u obraz, a onda i u usta kratko. Kapi kiše pokušavaju da penetriraju u kišobran, ali ne probijaju plastičnu krutu opnu.

Iz šahta se nešto isparava kao da je tu, dole, u podzemlju žurka, pa se isparava sedefastoroze punč s kutlačama duboko nabijenih unutra. Stenli kaže kako je to idiotska ideja. Osećam da je on moj zaštitnik. Divan je. Tako je nevin, sladak, a opet stariji. Kao da se ne zna ko je ovde mlađi. Molim kada me zagrli, volim kada mi dodirne kosku ramena, jer osećam da me stvarno želi. Ponekad vidite ljude kako se gledaju, kako se ljube i njihovi poljupci su isti, a tako različiti. Ljudi se osmehuju, njihovi zubi su obli ili četvrtasti, njihovi mladeži stari koliko i oni, možete zamisliti kako su izgledali kad su bili mali, a da nikad pre niste videli njihove fotografije. Ulice kojim Stenli i ja hodamo su prljave. Nema smeća, ali ulice su mokre i njima pluta nekakav sivi mazut kojim su prevučene kalorične kocke. Oboje imamo martinke-crne. Moje imaju narandžaste, njegove zelene pertle. Nismo mnogo, ali izgledamo kao da smo dosta dugo zajedno. Tako hodamo i tako se smejemo. Nema neke glupe uzdržanosti, mi pričamo kao prijatelji, ljubimo se kao najstrasniji ljubavnici. Ne znamo kuda smo se uputili, ali oboje uživamo u besciljnom koračanju. Odaje mi veliku tajnu-da me je pratio.

Igramo se prilično pipave igre istine. Poslednja žena sa kojom je bio bila je neka Marta. Meni Šejn. Igra gubi na dinamici jer se postavljaju pitanja omiljenog filma, jela i grupe. Slažemo se da je na to užasno teško odgovoriti, ali Stenli ipak ima tri spremna odgovora na tri teška, standardna pitanja - ’O jagodama i krvi’, đuveč od ostriga, ’The Kinks’. Pitam ga za drugo mesto. ’Isijavanje’ , rezanci sa sirom zapečeni u rerni i ’Small faces’. Pitam ga šta je na trečem mestu. On me golica, a ja mislim da ću umreti od golicljivosti. On govori ’Građanin Kejn’, pržena škarpina, ’The Beach Boys’.