Dragi autori/ce: W. Wenders, V. Desnica, I.B. Mažuranić, E.M. Remarque V. Woolf, F. de Montcorbier, J. Steinbeck, L. Barna, T. Mann, G.G. Márques, M. Duras, M. Chagall, J. Van Eyck, G. Klimt, M.P. Barilli…

Popis prijašnjih radova:

Učešće u performansima:

• Revolucija, Plavo pozorište, Bioskop Rex, Beograd, 2001.
• Evolucija, Pozorišna multimedijalna radionica, Dom kulture Studentski grad, Beograd, 2003.
• Daleke stvari koje liče, Pozorišna multimedijalna radionica, Dom kulture Studentski grad, Beograd, 2004.
• Fotomorgana, Pozorišna multimedijalna radionica, Dom kulture Studentski grad, Beograd, 2004.
• Đačko doba, OŠ S.G.Mitraljeta, Beograd, 2007.

Režija:

• Udruženje Jugoslovenskih emancipovanih žena, autora Branislava Nušića, Beograd, 2007.

Film:

• Triling, jedna od glavnih uloga, reditelj Srđan Stojanović, Akademski filmski centar, DKSG, Beograd, 2004.

Proza:
kratke priče objavljivala u časopisima sEtna, Balkanski književni glasnik, Knjigomat, Treći Trg, Ka/Os, Satir,
kao i u zborniku izdavačke kuće Alma – Najkraće priče 2006.

Četiri kratke priče Biljane Ćućko:

MA KAKVA DA SAM

Znala je da će se to jednog dana dogoditi. Zato je radila bilo šta, samo da ne stane. Čitala je knjige i u čitaonici dok bi spremala ispite i u prevozu, ne gubeći vreme. Kuću bi često iznova dekorisala iz svoje potrebe za lepim. Pažljivo bi se šminkala, a garderobu kombinovala na jednostavan, a opet osobeno ženstven način. To sređivanje završilo bi se diskretnim stavljanjem parfema. I ostalo njeno vreme bilo je isplanirano i ona ga je predano ispunjavala.
Svoje raspoloženje prepoznavala je po reakcijama ljudi koji su joj govorili da je večito smirena i nasmejana. Verovala je da je srećna osoba jer su joj govorili da je pametna, produhovljena i zrela za svojih dvadesetpet godina. Nakon tih komplimenata rekla bi sebi:
"Da, ja sam mudra i pravi altruist."
Bojala se samo jednog: da stane. Zato je žurila u san, žurila dok jede i dok se tušira (te se nikad nije kupala u kadi). Na nesreću, vremena je uvek bilo na pretek i pretilo je da se pojavi praznina u njenim planovima. No, na njenu sreću, bila je maštovita i uspevala je da dane popuni najrazličitijim aktivnostima.
Jednog popodneva (a znala je deset dana unapred da će tog popodneva slikati) sela je na tepih u svojoj sobi, a ispred nje bio je beli papir i tube s vedrim bojama. Sela je u miru, prekrstivši noge. Koncentrisala se i čekala inspiraciju. Dugo je čekala, a onda shvatila da ne radi ništa, sem što uzalud troši svoje vreme. I sad se dešavalo ono čega se bojala. Osetila je dosadu. Uznemirila se. Znala je da će se jednog dana sresti s tim, ma čim, i da od tada više neće biti ona stara.
"Neću biti ona stara? Ona ljubazna, mirna, vredna i produhovljena?"
Strah da bi te svoje osobine mogla izgubiti nagonio ju je da se ne odmara sve ove godine. Mada se ukočila od spoznaje da bi sebe mogla izgubiti, bila je dovoljno lukava da otera ovu misao pomoću male rutinske radnje. Skuvala je kafu i pozvala drugaricu da joj pravi društvo. I eto stare nje: isti pokreti, slične priče i grimase. Uzdahnula je sa olakšanjem, ali je ubrzo uzdahnula sa razočaranjem, primetivši da prema drugarici ne oseća ništa. Jedino je kafa imala poznati prijatni ukus. Ispratila je drugaricu i legla. Trudila se da zaspe i uspela u tome.
Sledeći dan bio je vrlo neuobičajen za nju. Učenje joj je bilo nekako odbojno i besmisleno, a fizičke vežbe radila je mehanički. Sve aktivnosti obavljala je kao i obično, ali bez svog karakterističnog osmeha.
Narednih dana primetila je da se drugačije odnosi prema ljudima. Znala je da im da odmerene, ali i cinične opaske. Smišljala je male pakosti ljudima koje nije cenila. Izgubila je svoje fine manire (grickala je usne i nokte i upadljivo gledala u muškarce), a kašnjenje joj postade loša navika. Krajem tih dana osetila bi grižu savesti, ali kao da nije imala kontrolu nad sobom. Najgori strah da će izgubiti sebe - desio se. Primetila je, štaviše, da je otišla u drugu krajnost. Postala je lenja, prosta, neodgovorna i zavidna. I nesrećna.
Zato je odlučila da ne izlazi iz kuće. Uzela je stari beli papir i počela da slika svoje razočarenje. Međutim, umesto da iz njenih pokreta proizađe autoportret jedne tužne i ružne osobe, ona je izgledala vedra, sa očima koje su se ljeskale i nestašnim smeškom na licu. Čitav njen lik na slici izražavao je strast za životom i radoznalost.
"Jesam li to ja?", pitala se. Devojka na slici nije odavala ni sveticu, ni zlicu, ni naivku, ni proračunatu osobu. Ta devojka očigledno je volela život, a pre svega sebe. Naša slikarka se nasmejala i pozavidela devojci sa slike. Shvatila je da želi da bude kao ta devojka.
Zatim se upitala:
"Kakva sam ja? Prava ja?"
Znala je da nije savršena, ali ni tako loša osoba. Nadala se da će doći do odgovora i osetiti se celovitom jednog dana.
A tada, jednog srećnog dana, sebe kakva jeste neće se stideti.





PRIRODNA POJAVA

Sa dolaskom plime u Majinom životu dešavali su se magični događaji. Njen odraz u ogledalu za nju bio bi lep, kosa ljeskava a oči visprene. Veoma bi tada volela sebe i dan bi joj bio divan. Plavo nebo ne bi bilo obično plavo nebo, već poziv na veselost. Pisala bi razgaljujuće članke o životnim pojavama u jednim novinama. Nalet plime dolazio je nenajavljen, a odlazio bi malom promenom u Majinom ponašanju. Naime, za vreme plime Majin narcizam bio bi toliko velik da bi se prosipao i po nebu i po životnim događajima i člancima. A onda bi, još s osmehom na licu, Maja osetila da je tu nešto lažno. Dolazila je oseka. Tuga bi ušla u Majino lice, te joj je ono izgledalo uvelo, usne bez strasti i plavo nebo bi postalo tamno, a životni događaji bi joj pomalo ličili na smrtne. Maja nije znala pravi uzrok promene svojih raspoloženja i osećanja, ali je to ne bi uznemiravalo. Dok bi bila potištena uvek se mogla utešiti mišlju da će to stanje proći, te da će uskoro biti vesela. Maji je, tako, osećaj sigurnosti pružala ritmična smena tuge i vedrine.
No, iznenada su se počele dešavati pojave sasvim neobične za Maju. Promene raspoloženja bivale su sve brže. Od silovite brzine njihove smene Maja više nije mogla utvrditi šta zapravo oseća. To ju je uznemiravalo i ona je, naposletku, osećala samo strepnju. U raznim medijima mogla je čuti informaciju da je za čoveka današnjice takvo stanje normalno. To ju je utešilo, ali samo na tren. Jer, kad je pogledala oko sebe, učinilo joj se da su ljudi, ipak, bili načisto sa svojim osećanjima, bila ona neprijatna ili prijatna.
U takvom stanju neizvesnosti Maja je gledala jednu emisiju o planetama. Eminentni stručnjak iz astronomije objašnjavao je kako se u poslednje vreme dešavaju nerazjašnjene promene na Mesecu. Te promene su prouzrokovale naglu smenu plime i oseke na Zemlji, kao i čudna ponašanja životinja i ljudi. Ova emisija bila je prelomni činilac u Majinom poimanju života. Shvatila je da je ono što joj se dešava nešto prirodno, izazvano Mesečevim menama. Maja je postala smirenija osoba znajući da za svoje raspoloženje nije odgovorna ona već prirodna pojava. Nije se više zbunjivala ni zbog potištenosti, ni zbog radosti, niti zbog brkanja istih. Brojne svoje potonje članke posvetila je raznim planetama, zvezdama i ostalim nebeskim telima, važnim činiocima čovekovog ponašanja.

JA SAM OSOBEN MAČAK

Jedno majušno mače bilo je samo na svetu. Bog ga je stvorio, ali ubrzo su njegovi roditelji, mama mačka i tata mačak, netragom nestali. Možda nisu ni postojali, ko zna. Dve vrane – a bio je to par, muž i žena – silno su želele vranče, ali kao što Bog mačetu nije dao roditelje, tako ni ovim vranama nije dao dete. Vrane su bile žalosne, jer su sve druge imale svoje ptiće, a samo su one bile jalove. Osećale su se manje vrednim.

Jednoga dana malo mače zaluta u okrug vrana. Kad ugledaše mače, muž i žena vrana obradovaše mu se kao neobičnoj igrački. Mačetu je trebalo mnogo ljubavi i društva, a tako je dugo (možda i oduvek) bilo samo, te se i ono raznežilo na vrane i prepoznalo ih kao svoje roditelje. Vrane su videle da mače nije kao oni: bilo je crno-belo, meko na dodir i ispuštalo je drugačiji zvuk. No, umesto da se pitaju kako da priđu ovom stvorenju, dogodi se čudo: vrane nisu uviđale da je mače – mače, već da je mače – vranče. Nisu hteli priznati ni sebi da ga oni nisu stvorili, a kamoli drugim vranama. Zato su popeli mače na drvo, što se ovom svidelo, i posadili ga u gnezdo. I to mu se takođe dopalo, kao i hrana. No, te ptice nisu ga mazile, jer to nisu ni umele, a to je bio jedini način da mače oseti da ga one vole. Vrane su želele da mače bude najbolji primerak vračijeg sveta, te su odlučile da mora sjajno da leti. Na nižim granama mače se letu čak iznenađeno radovalo, jer bi se dočekalo na noge, ali na višim granama vračije teranje na let za mače je bilo zastrašujuće. Ono bi tada pokušalo da se mazi, prede, svilenim grlom mjauče, ali nije pomagalo. Doduše, ono je letelo, ali  se i povređivalo. Muž i žena vrana nisu odustajali, govorili su da može leteti i hrabrili ga, ali mače je bilo slomljeno, nije moglo da leti, sve ga je bolelo. Najviše ga je zabolelo saznanje da je razočaralo roditelje.

Nedugo potom, muž i žena vrana digli su ruke od mačeta proglasivši ga u intimnim odajama svojih duša za drugačiju vranu. Počeli su i da ga se stide, a istovremeno im je bilo i žao mačeta. Naročito su sebe sažaljevali, jer su u očima drugih vrana ispali loši roditelji. Počeli su da optužuju mače za svoj novi položaj prezrenih. A mače je zbog svega toga mrzelo sebe, te je na svoje šapice stavljalo grančice i lepilo perje i iz dana u dan pokušavalo da leti. U tome su mu prošle godine i ono je svoju tehniku letenja putem grančica i perja usavršilo toliko da je zaista uspelo da leti brzinom i veštinom samo upola slabijom od lasti. Sad su mu se svi divili, a muž i žena vrana s ponosom su se hvalisali da je to njihovo dete.

Mače je postalo mačak. Savladao je strah od visine i graciozno je sad već leteo, praveći perfektne krugove po vazduhu. Srce mu je konačno bilo vedro, jer su ga prihvatili. Pomislio je, čak, da je bolji od drugih vrana. Međutim, let je za njega ipak  bio mukotrpan; grančice su ga žuljale a perje golicalo, takav položaj činio mu se nelagodnim i neprirodnim. Ali, umesto da poveruje svojim osećanjima koja su jasno ukazivala na to da mu let ne prija, mačak je počeo da optužuje sebe za svoje teskobno stanje, verujući da se negde i o nekoga ogrešio.

Tako je mačak umislio da je čudan, te se povukao u sebe i tiho počeo da pati. Imao je još toliko snage da ode kod stare sove na razgovor.

U susretima sa sovom, koji su potom usledili, mačak je razotkrio oprečna osećanja prema sebi i vranama. Spoznao je da prema ocu i majci oseća strah i mržnju u istoj meri (a možda i više od toga) u kojoj to oseća prema sebi. A tek prema letu, kakvu je tu tek teskobu osećao! Počeo je da uviđa da istovremeno ima i nežnu i agresivnu stranu, što ga je uplašilo, a obradovalo ga je saznanje da ima nova interesovanja poput mjaukanja i veranja po drveću noću, kad sve ptice sem sova spavaju, te da ga sem vračije uviđavnosti i blagoglagoljivosti krase još poneke osobine: lukavost, radoznalost, a naročito visprenost.

Tako je mačak otkrio svoju pravu prirodu. Za pređašnje nemile događaje nije okrivljavao nikoga, a ponajmanje vrane, jer one nisu znale šta rade. Tešio se mišlju:

‚A kako bi bilo mačetu koga bi, na primer, negovali aligatori?’

Znao je da je osoben mačak, a onda se stidljivo obradovao još jednom otkriću – sopstvenoj duhovitosti.

DO

Kako bih rado završio stvari do kraja! Tužno je to što imam jaku volju za sve i svašta, ali samo spočetka. Jednoga dana bih rado crtao i to mi tako lepo ide, raduje me,  i ispunjava, čak. Onda bih pevao. Treći dan bih učio. Htedoh da otpočnem priču o sebi kao biću sa strašnim problemom nedovršavanja stvari i, evo, upravo sam otpočeo, no iznenada nestade mi volje. Pošto više nemam ni želje – zašto bih sebe onda mučio? Odoh da probam nešto drugo... do pola.  Do...